Apatin, mala opština na Dunavu, jedna je od tri vojvođanske opštine u kojoj je svakom lovcu koji ubije šakala sledila ili još uvek sledi nagrada iz opštinskog budžeta. Dodeljivanje takve nagrade je nezakonito i podstaklo je trovanje ovih životinja, što je ugrozilo opstanak zaštićenih vrsta ptica, pokazalo je naše istraživanje.
Odstrel šakala od sredine marta 2014. godine do kraja aprila ove godine koštao je opštinski budžet u Apatinu 1,31 milion dinara. To znači da je iz budžeta lovačkom društvu koje novac dalje distribuira lovcima isplaćena naknada za više od 658 ubijenih šakala, pošto je nagrada iznosila 2.000 dinara po odstreljenoj životinji. Najviše šakala, prema dokumentaciji koju nam je dostavila opština po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ubijeno je tokom 2016. godine – čak 212 životinja. Do 23. aprila ove godine, već je ubijeno više šakala nego cele prethodne godine, a lovci su pokupili nagradu za 135 ubijenih šakala.
Lovačkom udruženju „Kurjačica“ pripalo je da deli nagrade, dok je predsednik tog udruženja u vreme kada je raspisana nagrada bio bivši dugogodišnji predsednik opštine Živorad Smiljanić. I nakon njegovog odlaska nastavilo se sa isplaćivanjem nagrade.
Barem prema fotografiji objavljenoj na internetskoj stranici lokalnog radija, Smiljanić je predsedavao sednicom Opštinskog veća na kojoj je odlučeno da novac od nagrade deli udruženje na čijem je on čelu.
Kako se navodi u vesti, nagrada je uvedena da bi se smanjila najezda šakala, ali i da bi se uticalo da se ne koriste mamci za njih, jer se tim načinom uništavaju zaštićene vrste. Umesto da se zaštićene vrste očuvaju, prema rečima zaštitara ptica, desilo se upravo suprotno.
Nagrada za odstrel delila se i u Zrenjaninu i u Pećincima, a u svakom mestu raspisivanje nagrade pravdano je strahom meštana od šakala koji su viđani u naseljenim mestima, ali i navodnom štetom koju oni mogu da nanesu poljoprivrednicima.
Stariji zakoni o lovtsvu regulisali su dodeljivanje nagrade, ali su predvideli da može da je dodeli samo nadležno ministarstvo. Takoo je bilo navedeno u Zakonu o lovstvu iz 1993. godine.
Lokalna samouprava nije nadležna čak ni da nadoknađuje eventualnu štetu koju je prouzrokovala divljač. Prema aktuelnom Zakonu o lovstvu i divljači, štetu na teritoriji lovišta nadoknađuje korisnik lovišta, odnosno udruženje lovaca kojem je lovište dodeljeno. Ukoliko divljač štetu napravi van lovišta u nekom gradu ili selu, za nadonkadu je zadužena pokrajina. Za donošenje mera sprečavanja štete od divljači, takođe je nadležan korisnik lovišta. Ukoliko šteta nastane u lovištu, nadoknađuje je samo udruženje koje gazduje lovištem, dok je za to, ukoliko je šteta naneta u gradu ili selu van lovišta zadužena pokrajina.
Da li su i koliko štete građanima naneli šakali nije poznato, ali je prema rečima Milana Ružića, predsednika Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije „nezakonito plaćanje za ubijanje šakala dovelo do prave ekološke katastrofe, posebno kada su u pitanju orlovi belorepani u okolini Svilojeva i Apatina.“
– Obesni pojedinci ovako su našli način da brzo zarade. Neki od njih, umesto da noćima čekaju i pucaju na pojedinačne šakale, smislili su jeziv plan da truju životinje i time brže dođu do novca. Posebno zabrinjava činjenica da su lovačka udruženja na ovaj način protivzakonito stekla dobit, i to iz javnih izvora finansija poput opštinskih budžeta, van konkursa i bez javne rasprave i uvida građana koji nisu lovci – kaže Ružić za VOICE.
On dodaje da je od 2000. godine do danas zabeleženo više od 30 slučajeva namernog trovanja divljih životinja, u kojima su izvorna meta bili su šakali.
– Više od 90 orlova belorepana, gotovo 200 jedinki mišara i mnoge druge retke, ugrožene i zaštićene ptice stradale su zbog bahatog i neodgovornog trovanja šakala- kaže Ružić.
On dodaje da su se slučajevi često dešavali u selima ili opštinama, gde su lokalni moćnici prvo izazvali paniku u javnosti plašeći stanovništo napadima šakala na domaće i divlje životinje.
– Navodili su čak napade i na decu i odrasle ljude. Jedan od razloga zašto se šakali truju, jeste mogućnost da se dođe do više novca od nagrade, nego da se lovi puškom – kaže Ružić.
Pored Apatina, gde se nagrada još uvek isplaćuje, ona se u istom iznosu isplaćivala i u Opštini Pećinci. U odgovoru na naš zahtev za dostavljanje informacija od javnog značaja nadležni nisu naveli koliko je novca isplaćeno kao nagrada, već samo da se ona više ne isplaćuje. Nagrada je isplaćivana i u Zrenjaninu, i to 5.000 dinara po ubijenom šakalu, ali gradske vlasti nisu odgovorile na naš zahtev, te se ne zna da li se nagrada još uvek isplaćuje, kao ni koliko je novca do sada isplaćeno.
Da li je šakal zaista tolika pretnja?
Da šakal nije velika pretnja po stočare ili one koji drže živinu, potvrđuju naučna istraživanja koja se bave ishranom srpskog šakala.
Kako se navodi u istraživanju o ishrani šakala tokom cele godine, koje je sprovedeno od 2004. do 2013. godine i u kom su analizirani uzorci sadržaja pronađenog u stomacima šakala u Surčinu i u Velikom Gradištu, šakali su konzumirali 15 različitih kategorija hrane. Tokom leta i jeseni oni najčešće jedu male sisare, dok je u ishrani bilo zastupljeno i voće. U istraživanju je potvrđeno i da je šakalima glavni izvor hrane ono što ljudi odbace.
– Zbog prisustva ostataka hrane na divljim deponijama tokom cele godine, ova kategorija hrane predstavlja glavni izvor ishrane – zaključuje se u istraživanju.
U drugom istraživanju, koje se bavi ishranom šakala tokom zime a u kom je korišćen isti metod ispitivanja, navodi se da su životinjski ostaci glavni izvor hrane za šakale.
– Analiza ishrane tokom zime pokazuje da ova vrsta ima oportunističke navike u hranjenu, a da se ishrana sastoji primarno od lako dostupnih izvora hrane- navodi se u drugom istraživanju.
Ekipa VOICE (naslovna fotografija: Wikipedia, © 2010, Pilise Gábor)
